Nacionalna bezbednost 
Vrsta: Seminarski | Broj strana: 12 | Nivo: Visoka škola strukovnih studija za kriminalistiku i bezbednost

isoka skola strukovnih studija za kriminalistiku I bezbednost
- Seminarski rad -
Tema: Nacionalna bezbednost
Novembar, 2009, Nis
Uvod
Nakon poslednjih političkih događanja na Balkanu i raspada Državne zajednice Srbije i Crne Gore, suočeni smo sa potrebom stvaranja nove politike nacionalne bezbednosti Republike Srbije, kao potrebnog preduslova i okvira, koji bi doveo do stabilnosti u regionu i uključivanja Srbije u svetske tokove. Pitanje kreiranja nacionalne bezbednosne politike je posebno značajno jer je ono ujedno i deo procesa “tranzicije” Republike Srbije.
Politika nacionalne bezbednosti predstavlja kontinuirani i sistematski (doktrinarno-normativni) pristup svake države problemu bezbednosti i očekivanja dostizanja takve bezbednosti. Osim toga, ona uključuje odluke o bezbednosnom sektoru koje utiču na spoljnu i unutrašnju bezbednost države i društva. Ova politika se zasniva na određenom pristupu bezbednosti, postavlja parametre za strategiju odbrane i vojnu doktrinu, a razvija se u okviru međunarodnih i regionalnih standarda propisanih brojnim dokumentima (Ujedinjenih nacija, Saveta Evrope ili Evropske unije) u koje je uključena i država. Bezbednosna politika nije utemeljena samo na shvatanju potreba i prioriteta nacionalne bezbednosti, nego na nju utiču i razni spoljni činioci, pritisci i obaveze. U svim slučajevima treba da odgovara pravnim standardima, vrednostima i načelima ugrađenim u Ustav i zakonodavstvo.
1 Pojam nacionalne bezbednosti
Pojam nacionalne bezbednosti prolazio je kroz razlicite etape tumacenja I izucavanja u okviru studija bezbednosti, pa tako razlikujemo :
Tradicionalna shvatanja nacionalne bezbednosti
Sa pojmom drzave I nacije – pojmom nacionalne drzave, nacionalna bezbednost je usko povezana ( bez obzira na to sto neke nacije nemaju drzavu, a vecinu drzava cine brojne nacije ).1
Nacionalna bezbednost, na izvestan način, svoj nastanak duguje Doktrini o nepovredivosti suvereniteta, koja datira još od 1555. godine (Augsburški mir), kojim je vladar dobio pravo da odlučuje o religiji svoje zemlje, a ovo pravo je, nakon toga, potvrđeno i modifikovano Vestfalskim mirom, jer je njime okončan tridesetogodišnji verski rat u Evropi između katolika i protestanata. Od Francuske buržoaske revolucije do sredine 20. veka, najveći broj država u svetu je konstituisan po modelu nacionalnih država, a mali broj onih koje su predstavljale zajednicu više naroda-nacija (SSSR, SFRJ i Čehoslovačka), raspao se na manje nacionalne države. U tom periodu, pojam nacionalne bezbednosti se prvenstveno odnosio na vojsku i njenu funkciju čuvara suvereniteta i integriteta države.
Pojam nacionalne bezbednosti prvi je upotrebio V. Lipman americki novinar koji je u svojoj knjizi “ Americka spoljna politika “ 1943 god napisao : “Nacija ima sigurnost kada ne mora zrtvovati svoje legitimne interese kako bi izbegla rat I kada je sposobna ocuvati ih ratom ako bude izazvana.
Po tradicionalnom shvatanju termin “nacionalni” u vladinoj politickoj retorici smatran je sredstvom za ubedjivanje drustva da se pridruzi vladi, kako bi ona prikupila legitimnost za potencijalno-kontroverznu politiku. Pa je tako npr. nemacka varijanta nacionalnog socijalizma tj. nacizam je preuvelicavao ulogu drzave u politickom zivotu I pozdravljao rat kao instrument nacionalne politike.

---------- OSTATAK TEKSTA NIJE PRIKAZAN. CEO RAD MOŽETE PREUZETI NA SAJTU. ---------- 

www.maturski.org 

 

MOŽETE NAS KONTAKTIRATI NA E-MAIL: [email protected]